Deveti samit fotografa eks Jugoslavije, koji je održan od 10. do 13. oktobra, okupio je više od 50 eminentnih autora iz zemlje i regiona i dva gosta iz Bugarske. Okosnicu programa činile su izložbe, dve kolektivne međunarodne, ovogodišnjih učesnika i prošlogodišnjeg saziva, kao i samostalna retrospektivna izložba fotografija „Uvek moguće“ poznatog leskovačkog fotografa Radisava Filipovića, majstora fotografije Foto saveza Srbije, člana ULUPUDS-a i Udruženja novinara Srbije, nekadašnjeg fotoreportera i urednika fotografije leskovačkog nedeljnika „Naša reč“ i snimatelja dopisništva Televizije Beograd u Leskovcu. Filipović je bio predsednik Foto kluba „Leskovac“ i član Upravnog odbora FSS. Priredio je tri samostalne i učestvovao na više od 120 kolektivnih izložbi. Dobitnik je više od 30 priznanja, među kojima su i Zlatna plaketa na Jugoslovenskoj izložbi fotografija u Leskovcu 1990; Prva nagrada na Republičkoj izložbi u Domu JNA u Beogradu 1991; Zlatna medalja na Republičkoj izložbi fotografija u Kragujevcu iste godine. Zastupljen je u monografiji „Biseri srpske fotografije“ i Almanahu Foto saveza Srbije.
Filipović je ovogodišnji dobitnik nagrade „Tomin šešir“, koju dodeljuje FK Leskovac za doprinos razvoju fotografije i međunarodne saradnje. Ovo visoko priznanje, nazvano tako po Tomislavu Peterneku, doajenu jugoslovenske i srpske novinske fotografije, dodeljeno je peti put, a prethodni dobitnici su Ivo Borko, Vinko Šebrek, Radoje Elez i Dragan Milovanović.
Otvarajući 9. Samit fotografa eks Jugoslavije, gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović je naglasio da ova manifestacija nije samo kulturni događaj, već i prilika za nove kontakte, dogovore i zajedničke projekte. Dodao je da nam život stalno dokazuje da bez saradnje, komunikacije i razmene iskustava nema napretka.
„Samit potvrđuje da umetnost i lepota življenja ne znaju za podele i mržnju, a svojom masovnošću i energijom on povezuje pokidano i spaja nespojivo“, kazala je direktorka Leskovačkog kulturnog centra Sanja Conić. Srdačna atmosfera sa otvaranja vladala je do kraja ove trodnevne manifestacije, tokom koje su fotografi iz Srbije, Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije, zabeležili prirodne lepote i znamenitosti našeg kraja. U fokusu njihovih objektiva ovog puta bili su Jašunjski manastir Svetog Jovana Krstitelja, biser srpske srednjovekovne umetnosti, slikovito selo Donja Lokošnica okićeno vencima nanizanih paprika, zatim kanjon reke Vučjanke i hidroelektrana Vučje uvrštena u svetsku baštinu elektrotehnike… Priređena su i predavanja, prezentacije i radionice. „Ove godine su dinamičniji i maštovitiji sadržaji, a to pokazuje da samit ide dobrim putem“, kaže poznati beogradski fotograf Fadil Šarki i dodaje da su na njega najjači utisak ostavile prezentacije Marka Stamatovića i Nikonovog programa.
Po rečima Branimira Ritonje, predsednika Foto kluba Maribor i nacionalne foto galerije „Stolp“, program ovogodišnjeg samita je vrhunski. „Samit je vrlo dragocen. Najviše cenim susrete sa fotografima, toplu i prijateljsku atmosferu. A poseban utisak na mene ostavila je izložba izvrsnog fotografa Radeta Filipovića. Ovom izložbom on je napravio hronologiju ovog prostora, zabeležio istoriju, ljude, razvoj… Vrlo pažljivo sam posmatrao ovu izložbu sva tri dana i svaki put sam video nešto novo. Zato ove fotografije nosim sa sobom kući u Sloveniju“.Tomislav Peternek, umetnik međunarodne reputacije koji je tokom impresivne karijere duže od pola veka zabeležio najdramatičnije istorijske trenetke na našim prostorima, tvrdi da Leskovac postaje centar fotografije kod nas. „Samit se najduže održava i veoma je važan, družimo se sa fotografima iz svih bivših jugoslovenskih republika, ne pričamo o politici, pričamo o fotografiji i tu je ta čarobna veza koja postoji između nas“.Ovu manifestaciju, koja je od osnivanja 2009. izrasla u prestižan kulturni događaj, organizuje Foto klub „Leskovac“ u saradnji sa Leskovačkim kulturnim centrom, pod pokroviteljstvom lokalne samouprave. Ivana Ristić
INTERVJU: TOMISLAV PETERNEK
Doajena jugoslovenske i srpske novinske fotografije Tomislava Peterneka, redovnog učesnika samita, na početku razgovora pitamo kako ocenjuje ovogodišnje izdanje manifestacije koju podržava od početka?
– Jednostavno ovaj Leskovac postaje centar fotografije, najduže se održava taj samit, a on je veoma važan jer se ponovo družimo sa ljudima iz svih bivših jugoslovenskih republika, ne pričamo o politici, pričamo o fotografiji i tu je ta čarobna veza koja postoji između nas. Ljudi koje srećemo su izuzetno ljubazni i predusretljivi i to zaista prija.Vi ovde, za razliku od ostalih gradova, kad dignete aparat na nekog čoveka on se ne buni, ne protestuje što hoćete da ga fotografišete, nego želi sa vama da popriča, da vidi odakle ste, zašto ga fotografišete. A danas je postao manir da ljudi odmah podižu ruku, prete prstom, ne shvataju koliko je to važno da se zabeleži i njihov život.
– Vi zaista možete o tome da govorite, Na više od 700 naslovnica NIN-a, kao i na stranicama prestižnih svetskih magazina, ispisali ste svedočanstvo našeg vremena, snimali znamenite ličnosti, krunisane glave, svetske lidere i običan svet. Kad dođete ovde zabeležite i ono što mi i ne vidimo, ne zapažamo u svom svakodnevnom okruženju. Osim prijateljske atmosfere koja vlada na samitu, očigledno je i to da vam se svi obraćaju sa dužnim poštovanjem, čak i ljudi koji nisu iz fotografskog sveta.
– Mi odlazimo često na iste lokacije, ali jednostavno desilo mi se sada u Donjoj Lokošnici stvarno nešto neobično, kolege su mi rekle da si ih u jednoj kući dve bake pitale „Gde vam je Toma“? To je neverovatno, da vas obični ljudi zapamte. Ja sam srećan što je tako, isto kao što se ponosim sa svojim fotografijama koje su zabeležile jednu epohu, njen život, toliko sam i srećan što imam jako mnogo naslednika koji su od mene učili, koji su kod mene bili u školi na Jugoslovenskom institutu novinarstva. Jednostavno kad se sastanemo ovde u Leskovcu ja onda gledam ko su mladi koji su prvi put došli i mislim da bi trebalo insistirati na tome da što više mladi dolaze da od nas preuzmu taj način druženja i da saznaju nešto više o fotografiji.
– Kakvi su vam utisci o tim mladim generacijama fotografa?
– Digitalna fotografija nam je donela i dobro i loše, to ja uvek govorim. Dobro je što sada svako može da se iskaže fotografski, da dođe do izražaja ako ima kvaliteta. Ali loše je što dolazimo do fotografija koje nisu više istina, koje mogu biti manipulacija. Inače kod mladih, ima ovde zaista divnih ljudi, evo na primer Ljilja iz Zaječara, to je neverovatno, kad je sretnem ovde kao da sam video svoje dete.
– Kako ocenjujete ovogodišnji program na samitu?
– Rade Filipović je profesionalni fotograf koji je radio u novinama i to se vidi na njegovim fotografijama, vidi se jedno vreme koje je on pratio, jedan život, ljudi, to je jako dobro. Ostale izložbe takođe. Ono što je najdragocenije, puno smo razgovarali o fotografiji. Poznato je da sam pobornik analogne fotografije, ali radim i digitalnu, naravno. E sad, kod digitalne fotografije, kad izaberete neki dobar ugao i onda svi navale kraj vas da vas kopiraju da naprave isto, onda ja biram trenutak kada ću eksponirati, a njih čujete kako motorima slikaju. I to se vidi, pa kao što se kaže „i ćorava koka nađe zrno“… Ali to nije dobro, čovek ne treba da radi nasumice, čovek treba u sebi da izoštri, pa ono što je snimio da to bude trenutak koji je hteo, a ne da zabeleži slučajno.
– Vaše fotografije uvek izgledaju drugačije, bez obrira na to koliko je fotografa snimalo iste motive, to su verovatno i pristup, dar i bogato iskustvo?
– Pa možda i nije dar, ali jednostavno tako sam se vaspitao u fotografiji, od starijih mojih kolega Debeljkovića, Voje Marinkovića i drugih, da u fotografiju uneseš sva pravila likovnosti, estetike. Znači, em što je to pravi trenutak, ali da likovnost bude zastupljena u toj fotografiji jer, na kraju, fotografija je priznata kao umetnost. – Pomenuli ste pravi trenutak, ili „odlučujući trenutak“ kako je govorio legendarni Breson, da li vam prijaju poređenja sa njim i epitet „srpski Anri Kartije Breson“?
– Dobro, to su možda malo i preterivanja, ali ljudima je drago da u svojoj sredini imaju isto čoveka koji podseća na te veličine, a to je za mene još mnogo veća obaveza da delujem na pravi način na mlade i na razvoj fotografije.
– Šta vam je na snimanju u Leskovcu i okolini ove godine bilo najinteresantnije?
– Ja nisam mnogo snimao sada, ali meni su uvek najinteresantniji ljudi. Ja uvek kažem, moja fotografija je estetski u redu, ali ako nema čoveka, pa makar sitno ko buva, onda to za mene nije fotografija. Jednostavno fotografija treba da se čita, da pročitate, na primer, kakvo odelo ima na sebi, da li ima „brič“ pantalone ili obične, da li ima opanak ili cipelu, to je za mene važno, svi ti elementi su veoma važni.
– Šta je trenutno u vašem fokusu, kakvi su vam budući planovi i da li ste najzad snimili onu fotografiju koju dugo očekujete, kojom ste apsolutno zadovoljni?
– A ne, ne, to još nisam snimio, to još uvek očekujem, zato je uvek kraj mene foto aparat. Često me pitaju „Šta će ti aparat stalno kraj tebe i u kafani i za ručkom“? Nikad se ne zna kad će prava fotografija da se desi i da je ja zabeležim. Sad sam imao izložbu u Zrenjaninu, bila je veoma posećena, tematika je, naravno, život. Ja sam se od prvog trenutka opredelio da snimam život, moj, vaš, naš, život svih nas. Tu je veličina te fotografije.
– Evo već petu godinu zaredom mi u Leskovcu na samitu dodeljujemo nagradu „Tomin šešir“, za koju svi dosadašnji dobitnici kažu da za njih ima poseban značaj jer je nazvana po vama. A šta vama znači ta nagrada koju vi tradicionalno uručujete laureatima?
– Meni znači mnogo, jednostavno ta nagrada, taj šešir je priznanje meni da sam u životu nešto uradio, da sam edukovao mnoge, da sam mnogo fotografija napravio, a ja se nadam da će još toga biti, jer godine ne priznajem.
Razgovor vodila: Ivana Ristić
INTERVJU: BRANIMIR RITONJA
Branimir Ritonja, predsednik Foto kluba Maribor i Foto galerije „Stolp“, često je na Samitu fotografa eks Jugoslavije, kad god ga put ne odvede na neku svetsku izložbu. On ističe da je u Leskovcu uvek izuzetno toplo, prijateljsko druženje. – Šta vam se najviše dopalo na ovogodišnjem samitu?
– Organizacija je vrhunska, kao i ranijih godina, ali najviše me raduje da se sretnem sa prijateljima, sa nekima se znamo još iz vremena bivše zajedničke države, a ima i novih poznanstava. Program je odličan. Sve mi se dopalo, izložbe, prezentacije, radionice… Ono što najviše cenim na ovakvim manifestacijama su ti individualni susreti sa fotografima, to je razmena iskustva, razgovaramo kako ko radi u svojoj sredini, tako da je samit vrlo, vrlo dragocen.
– Kako ocenjujete izložbe, njihov domet, može li se na osnovu izloženih radova zaključiti kakav je sadašnji trenutak u oblasti umetničke fotografije u našem regionu?
– Teško je ocenjivati umetnost, treba vremena da se umetnost „primi“ u jednoj sredini… Pošto malo poznajem svetsku produkciju, fotografija je sada na nekom raskršću, jer je ova digitalna tehnologija donela dobre i loše stvari. Dobro je to da svako može napraviti tehnički ispravnu fotografiju, ali loše je to što sada svako misli ako kupi profesionalni aparat da je fotograf. Daleko je od toga. To je isto kao da kupiš vrhunsku violinu, pa da te vidim kako ćeš svirati, susedi će te izbaciti iz zgrade. Isto je kod fotografije. Za fotografiju prvo treba da znaš tehnološki postupak, onda fotografija je umetnost kao svaka druga vizuelna umetnost, i sam dugo sarađujem i učestvujem na izložbama likovnih umetnosti kao fotograf. I na tim izložbama savremene likovne umetnosti sada su uvek prisutne fotografije. Sada muzeji i nacionalne galerije skupljaju fotografije kao radove iz drugih oblasti likovne umetnosti. Fotografija je pronašla svoje značajno mesto sa drugim likovnim tehnikama izražavanja. Tako da fotografija nije samo da uzmeš aparat i škljocneš, fotografija po meni prvo nastaje u glavi, treba da imaš ideju i onda tu ideju realizuješ očima i, naravno, tehnički fotografskom kamerom. Ali ako to nije napravljeno srcem, sa dušom, onda su te fotografije prazne. Mogu da budu lepe, ali nema u njima ničega, prazne su, na prvi pogled su lepe, ali to ne znači ništa. Nema sadržaja. Fotografija, kao svako umetničko delo, ima neku poruku. Ona ima dušu i to onda postaje kvalitet umetničkog dela. Ja ocenjujem tako, posmatram fotografiju dugo, kad posećujem izložbe svakoj fotografiji se posvetim, gledam i ako me ne dirne onda nema ništa. I ako bih tu fotografiju uzeo da je stavim kod kuće na zid i svaki put kad je pogledam da mi kaže nešto novo, ili da mi da neki osećaj sigurnosti, pa makar samo da me relaksira, ako toga nema, onda ne vredi.
– Kako vam se dopala samostalna izložba fotografija Radeta Filipovića?
– To je priča za sebe, on je izvrstan fotograf, napravio je hronologiju ovog prostora. Sa ovom izložbom dao je istoriju ove sredine. Ako neko posmatra ovu izložbu, ide od fotografije do fotografije, tu su sve emocije ove sredine, svi ljudi, sav razvoj ovog dela vaše zemlje. Teško je rečima to opisati. I ne kažu džabe da jedna fotografija govori više od hiljadu reči. A ovde ima preko pedeset njegovih fotografija, vrhunskih, tako da mi je žao da ne mogu da ih pogledam ponovo za nekoliko dana. Išao sam tri dana za redom da ih gledam i svaki put sam video nešto novo. I ove fotografije su u meni i idu sada sa mnom kući u Sloveniju.
– Šta ste snimali u Leskovcu i okolini, šta vas je posebno inspirisalo?
– Prvo Lokošnica, kao i svake godine kad sam ovde ja idem tamo, to je fenomenalno selo koje uzgaja papriku, tamo su tako otvoreni ljudi, primaju te u kuću, otvaraju ti vrata, spremni su sarađivati i trpeti neke naše fotografske zahteve, principe, da ih nameštaš… I nemam nijedno loše iskustvo zbog toga. A onda posetili smo u Leskovcu jedan deo gde žive Romi. Isto nam se desilo. Romsko naselje, a ljudi su neverovatni, otvoreni, svi su sarađivali, bili su veseli što smo došli da ih snimimo. Za mene, sad treba ove fotografije da odleže, da ih napravim. Ovde sam napravio snimke koje inače ne bih i čak sam za jedan projekat na kome radim dugo našao neke motive. To je projekat „Susedi“ i snimam gde god idem kuće, kako ih prave susedi jedni pored drugih. Svi prave neke ograde, ovde je fenomenalno, oni žive kao jedna velika familija. A deca su trčala za mnom i govorila „Snimi mene, snimi mene“. Dobro ima puno drugih kolega koji to rade, ja ne radim portrete koji su namešteni.
– Šta vas trenutno zaokuplja profesionalno?
– Kod mene fotografija uvek nastane u glavi. I onda u glavi sređujem tematiku, ili neki portret, koncept neke izložbe, a onda kad se ukaže prilika to realizujem. Svaki moj prethodni projekat je trajao dve-tri godine ili više, ovaj traje već 30 godina, a još ga nisam realizovao, jer uvek mi nešto fali u toj priči. Čovek raste kroz život, ne samo fizički nego i emocionalno, fotografije koje sam snimio pre 15-20 godina ne idu mi više u ovaj koncept, promenile su se neke stvari. Time se bavim. A poslednjih godina pravim izložbe od jedne fotografije, pa možda uradim i to ponovo. Video sam izložbe El Greka u Toledu od samo jedne slike…
– Modiljani takođe pre nekoliko godina u Beogradu…
– Napravio sam već par izložbi samo sa jednom fotografijom, to su velike fotografije, ali uvek su to manje galerije, tako da iskoristim taj prostor. Onda uvek tako napravim da mogu ljudi da sede i promatraju fotografiju. I kad vidim da ljudi sede tamo u mraku i posmatraju tu fotografiju, neki sede sat vremena, to je ta priča. Sa jednom fotografijom napraviti celu priču. Ali nije bitno da li je ta priča baš ta koju sam ja napravio, nego da ti ta fotografija da inspiraciju, da u tebi probudi neku maštu, ako hoćeš ti da praviš svoju priču, kao da sanjaš neki svoj drugačiji život, život koji sam ja inspirisao mojim radom.
– To je lepo, ali se nadam kad budete u Leskovcu imali svoju samostalnu izložbu da će ipak biti više od jedne fotografije da bismo mogli da sagledamo vaš opus. Šta trenutno radite u Foto klubu Maribor?
– Foto klub Maribor je velika organizacija, ima više segmenata, tu je klub gde se okupljaju fotografi, organizuje se edukacija, u Foto galeriji „Stolp“, koja ima status nacionalne galerije, priređujemo izložbe, tu je i Festival fotografije i fotografski studio potpuno opremljen, ali to nije primarna stvar, već da dođu drugi autori iz inostranstva na rezidenciju i da rade u Mariboru nekoliko dana. Oni borave u našem studiju i posle pripreme izložbu kako oni vide Maribor… Mada znam da za nedelju dana ne možeš napraviti ništa, potrebno je bar mesec dana, jer prvo treba da te grad prihvati, ili motiv da te prihvati, da uđe u tebe. A onda, s druge strane je ta tehnološka veština da možeš to zabeležiti fotografskim medijem i posle preneti te emocije. I imati hrabrost da to deliš sa drugima, da nisi sebičan.
Razgovor vodila: Ivana Ristić
INTERVJU: ŠTEFI BORKO
Štefi Borko, majstor fotografije Foto saveza Slovenije, često učestvuje na Samitu fotografa eks Jugoslavije zajedno sa suprugom Ivom Borkom, predsednikom slovenačkog Foto saveza. Na početku razgovora saznajemo da ima i međunarodno zvanje EFIAP dijamant 2 i izražavamo nadu da ćemo u dogledno vreme upoznati i njeno stvaralaštvo, kao što smo prethodnih godina imali priliku da vidimo izložbu njenog supruga, jednog od dobitnika nagrade „Tomin šešir“.
– Kakvi su tvoji utisci o ovogodišnjem samitu? – Ove godine je izvanredno, toliko ima pozitivne energije u atmosferi i baš mi je fino družiti se sa prijateljima koje nisam videla nekoliko godina, upoznala sam i nove ljude i to mi je drago. Izložbe su izvanredne, pogotovo Radeta Filipovića jer je to retrospektiva njegovog rada i to je uvek lepo i dragoceno da se vidi. To je neka vrsta nagrade čoveku za njegov rad. I izložba ovogodišnjih učesnika, za koju su radove poslali klubovi i udruženja iz regiona, baš ima nekoliko fotografija koje su me dotakle. I to je dobro kad ideš kroz izložbu i kad te nešto dodirne, to znači da ljudi dobro rade. Dopala mi se i izložba radova nastalih prošle godine na samitu koja je postavljena ispred Kulturnog centra.
– Može li se na osnovu tih fotografija na kolektivnim izložbama zaključiti kakav je domet fotografske umetnosti u našem regionu?
– Ne bih rekla, to je možda slučajno ovako, ili možda je to selekcija klubova iz bivših republika Jugoslavije, ali da je to u proseku ovako ne bih rekla, jer ljudi rade različite stvari. A tu na ovoj izložbi čini mi se da je više zastupljena putopisna ili novinska fotografija.
– Kako ti izgledaju prezentacije, radionice?
– Ja sam oduševljena prezentacijom Stamatovića, on je radio film tri godine, to je odlično. I ovo sa fotografisanjem na Nikonovoj prezentaciji bilo je interesantno, mi smo napravili neku radionicu, to je bilo lepo.
– Šta te je privuklo da fotografišeš ovih dana u Leskovcu i okolini, šta je bilo posebno zanimljivo?
– Snimanje romskog naselja, mnogi su nas upozorili da to nije preporučljivo jer oni ne vole da se fotografišu i da nekad možeš dobiti i batine. Međutim, nama se ništa slično nije desilo. Kod nas u Sloveniji bismo možda tako prošli, jer oni ne vole da se slikaju, osim ako poznaješ nekoga.
– Šta ćeš posebno pamtiti sa ovog samita?
– Pamtiću ga po tome što smo napravili puno fotografija, mislim da su dobre. I po tome što smo sreli puno starih prijatelja i lepo se družili.
– Šta ima novo kod tebe i Ive profesionalno, čime se bavite u Sloveniji, da li spremate neke izložbe, kakvi su vam planovi?
– Ove godine smo puno radili i bili smo zaista aktivni, počeli smo da izlažemo u Rumuniji, nastavili u Sloveniji. Izlagali smo u Galeriji Kulturnog doma u Gornjoj Radgoni gde živimo, a onda imamo i FIAP fotografski centar u zamku Negova, tamo imamo središte gde pozivamo poznate fotografe iz celog sveta koji izlažu kod nas. Ima šest do osam takvih izložbi tokom godine. Ove godine izlagali su Branislav Brkić iz Srbije, Virgilio Bartosi iz Italije, Igor Dutina iz Trebinja, Stane Vidmar iz Slovenije, Žolt Ujhelji iz Mađarske… Pomenula sam da smo Ivo i ja izlagali u Rumuniji, pred granice sa Mađarskom. Bilo je oko 60 naših fotografija, tema je bila Rumunija, Transilvanija, jer smo pozvani da fotografišemo i da se predstavi rumunskoj publici kako stranci vide njihovu zemlju.
– Šta ti je u fokusu najčešće i kako nastaju tvoje fotografije?
– Sada se najviše bavim socijalnom fotografijom, to su ljudi u nekim specijalnim situacijama, u mom slučaju, najčešće sa životinjama, jer radim kao veterinar i imam posla sa životinjama i ljudima. Uglavnom odabiram stare ljude i momente i sreće i tuge.
– Kakvi su tvoji i Ivini budući planovi?
– Sada kad se vratimo kući Ivo će imati izložbu povodom stogodišnjice njegove škole, pozvali su ga da izlaže u toj gimnaziji, a krajem godine ja imam izložbu u Jesenicama.
Razgovor vodila: Ivana Ristić
INTERVJU: ARKADIJ KONDRAŠOV
Arkadij Kondrašov, mladi Rus, prvi put je na Samitu fotografa eks Jugoslavije, član je podgoričkog kluba „Photo CG“. Rođen je u Rostovu na Donu, a u Podgoricu je stigao iz Moske pre dve i po godine. Radi u firmi koja se bavi digitalnom reklamom, a u svet fotografije ušao je pre deset godina.
– Koje su tvoje preokupacije u fotografiji, šta te inspiriše? – Počeo sam sa analognom fotografijom, sada radim i digitalnu, ali i dalje preferiram analognu. Za mene su najinteresantniji svetlo koje se reflektuje od objekta, senke i priroda.
– Snimali ste ovih dana Leskovac i okolinu, šta ti je bilo najzanimljivije?
– Lokošnica, motivi u tom selu su bili zanimljivi. Ljudi koje sam sreo su otvoreni, ljubazni. Tako je bilo i u Vučju, tamo sam sreo čoveka koji mi je pričao istoriju tog mesta. Priroda je lepa, dopala mi se i crkva Svetog Jovana Krstitelja.
– Projektovao je ruski arhitekta Grigorije Samojlov, zaista je prelepa arhitektura. Kakvi su tvoji utisci sa samita, kako ti se dopao program?
– Sve je super, prvo ljudi su otvoreni, srdačni, atmosfera je kao kod kuće u porodici, odlična je organizacija. Izložbe su odlične, sve tri, a najviše mi se dopala izložba Radeta Filipovića, ja volim crno-bele fotografije, analogne. Posebno su mi se dopali portreti, karakteristični su likovi, pune su emocija, a tehnika je izvanredna, izrađene su na želatin srebru, to je lepa tehnika i to mi je blisko. Dopala su mi se i predavanja, radionice, prezentacije, sve je bilo interesantno, posebno Stamatović, njegova prezentacija je puna detalja, sve je dobro i tehnički i umetnički gledano. To su bile značajne informacije.
– Prvi put si na samitu, ali si brzo, čini mi se, stekao prijatelje.
– Kad sam došao ovde nikog nisam poznavao, a onda sam se upoznao i odmah sprijateljio sa kolegama iz Makedonije, sa Gligorom Maksimovskim i njegovim društvom. Voleo bih ponovo da dođem.
– Šta te očekuje u narednom periodu?
– Planiram da nastavim da radim i što više napredujem u tehnici želatinskog razvijanja filma za analognu fotografiju, baviću se pejzažnom fotografijom, pokušaću da objavim jednu knjigu i da učestvujem na kolektivnim izložbama i takmičenjima.
Razgovor vodila: Ivana Ristić
INTERVJU: GLIGOR MAKSIMOVSKI
Gligor Maksimovski, član Foto-kino kluba „Kozjak“ iz Kumanova, redovni je učesnik samita i ističe da je ova manifestacija iz godine u gdinu sve bolja. – Ja sam oduševljen, osim fotografisanja u čemu uživam, ovde vidim veliki broj svojih prijatelja, koje viđam samo jednom godišnje i to ovde. Dolasci na samit za mene znače produbljenje tih prijateljstava sa fotografima iz bivše Jugoslavije koje sam upoznao ovde na prethodnim samitima, a uvek upoznam i nove. Svi oni pomažu moj, i ne samo moj, napredak u fotografskoj delatnosti. Ove godine posebno bih izdvojio druženje sa prijateljima iz Bugarske, Slovenije, sa Arkadijem i svima ostalima na samitu. Dragomi je da smo ponovo išli u Lokošnicu, gde sam već bio nekoliko puta, ali to je interesantno zato što srećemo iste ljude, prepoznajemo se, posećujemo neke od njih. Hidroelektrana Vučje i kanjon Vučjanke su, takođe, interesantni. Zanimljiv mi je istorijat hidrocentrale, a zgrada je tako uklopljena u prirodu, kao da je srasla u one stene koje je okružuju, prelep je taj ambijent, vodopadi… Ove godine sam prvi put bio u crkvi Svetog Jovana Krstitelja, prelepa je, sveštenik nam je dozvolio da fotografišemo, a posebno ga je oduševilo što je među nama i jedan Rus s kojim je mogao da porazgovara na srpskom jeziku, bio je posebno ljubazan, posle smo se slikali za uspomenu.
– Kako ti se dopao ovogodišnji program?
– Ove godine organizacija je bila fenomenalna, izložbe su odlične. Posebno mi se dopala izložba Radeta Filipovića, drago mi je da smo imali priliku da vidimo njegove fotografije koje su nastale pre mnogo godina, pa i decenija, one nisu izgubile na kvalitetu, to je velika umetnost, tehnika koja je tada korišćena, danas je sve mnogo jednostavnije, a on je morao da provodi dane ili noći u laboratoriji da napravi ono što mi sada radimo jednim klikom. Te fotografije su svedočanstvo prošlosti Leskovca. Izložba ispred Kulturnog centra je zanimljiva jer možemo da vidimo šta su kolege fotografisale prošle godine na samitu, a kolekcije fotografija na spratu su fenomenalne, kao i svake godine.
– Čime si se bavio u periodu između dva samita i koji su tvoji budući planovi?
– Trenutno spremam svoju kolekciju za zvanje kandidat majstora Foto saveza Makedonije. A prošle godine smo Dejan Angelovski, Filip Ilijev i ja imali izložbu u Boru, a potom i u Zaječaru, pod nazivom „Tri pogleda“. To su bili različiti pogledi tri autora na jednoj izložbi, ja sam izlagao portrete, Filip „street“, a Dejan kombinaciju scenske fotografije i portreta.
Razgovor vodila: Ivana Ristić
INTERVJU: JULIJ JULIJEV
Julij Julijev, član bugarskog nacionalnog udruženje, koje nosi naziv Fotografska akademija, drugi put zaredom učestvuje na samitu. Dolazi iz grada Pavlikeni gde organizuju foto koloniju Balkanski foto plener. Učesnici iz balkanskih zemalja nedelju dana snimaju tu oblast, prirodu, gradove i ljude, a na kraju kolonije organizuju izložbu. Održava se već sedam godina, a učestvovali su fotografi iz Srbije, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Bugarske.
– Drugi put si na Samitu fotografa eks Jugoslavije, kakvi su ti utisci sa ovogodišnje manifestacije?
– Različito je u odnosu na prošlu godinu, videli smo nova mesta, na mene je poseban utisak ostavilo druženje, drago mi je što upoznajem fotografe sa ovih prostora, tako zahvaljujući samitu širimo krug poznanstava, sada imamo nove kontakte sa kolegama iz bivše Jugoslavije.
– Kako ti izgleda ovogodišnji program?
– Prekrasne su izložbe, kolektivne predstavljaju različite autore, svaki ima sopstveni stil, interesantno mi je da povezujem fotografije sa konkretnim ljudima koje upoznaje, da onda vidim kako oni rade, o čemu razmišljaju. Neke fotografije sam video na facebooku, a sada i na izložbama, i drugačije izgledaju. Video sam jednu fotografiju Radoja Eleza, koji je bio kod nas na foto koloniji, koja je tamo i snimljena. Radetova izložba je perfektna, ima mnogo duha, mnogo emocija, možeš da se približiš tim ljudima na fotografijama, da doživiš to vreme zabeleženo na fotografijama.
– Koji su tvoji budući planovi? – Sada organizujemo novi foto klub u mom gradu, dugo ga nismo imali i sada nam je to najvažnije. Kad to uradimo, početkom marta meseca planiramo da pokrenemo foto školu za decu. A ja novembra idem da snimam Toskanu.
Razgovor vodila: Ivana Ristić
INTERVJU: DUŠAN VUKOVIĆ
Dušan Vuković, član Foto-kino kluba Trebinje, napominje da nosi lepe utiske sa samita svake godine.
– Kako vam se dopao 9. Samit fotografa eks Jugoslavije?
– Ovo druženje fotografsko i susret sa ljudima s kojima se viđamo samo jednom godišnje „oči u oči“, a u kontaktu smo preko društvenih mreža virtuelno, to je fantastično, za mene je to jedinstven fotografski događaj.
– Kako ocenjujete ovogodišnji program?
– Sve je to korektno i fino, sve je to ono što nas interesuje, mogućnost da vidimo radove naših kolega, sve je to dobro kao i svake godine. Ja znam da je to teško organizovati, veliki je napor uložen od strane Foto kluba „Leskovac“, mladi članovi su foto amateri, ali se mnogo trude i ja nemam primedbe.
– Šta ste fotografisali u Leskovcu i okolini ovih dana, šta vam je bilo posebno inspirativno?
– Ja sam prvi put bio u selu Donja Lokošnica, meni su rekli meštani da je već prošla ta paprika, jer je ove godine malo ranije bila, ali u svakom slučaju je mnogo interesantno. I paprike, i ljudi koji rade, koji se time bave, i njihova borba za egzistenciju, a posebno njihov kontakt sa nama. Verovatno su već naučili, jer mnogi fotografi dolaze svake godine, ne plaše se kamere, ne plaše se kontakta, čak i oni predlažu neke stvari, vidi se da im je drago da poziraju, pogotovo starijim ljudima, video sam stariju ženu ispred koje stoji sedam-osam fotografa, a ona sedi ponosna ispred svojih paprika, sva sretna što je fotografišu.
– Šta vas očekuje u narednom periodu?
– Imam nameru da pripremim jednu izložbu uskoro u Trebinju. Nešto sam već započeo. Time ću se baviti kad se vratim iz Leskovca.
Razgovor vodila: Ivana Ristić
INTERVJU: FADIL ŠARKI
Fadil Šarki, poznati beogradski fotograf, inače počasni član Foto kluba „Leskovac“, redovno je na Samitu fotografa eks Jugoslavije. Na početku razgovaramo o ovogodišnjem programu.
– Ove godine, moram priznati da sam prijatno iznenađen, dinamičnije je, sadržajnije nego ranije, a to samo pokazuje da samit ide sve boljim putem. Sadržaj je maštovitiji i mislim da je to pravi put, jer se sve razvija na dobar način. Posebno mi se dopala video prezentacija fotografa Marka Stamatovića, nažalost kratka, ali bila je fantastična. To su svi rekli i to je moj najjači utisak ove godine, jer je drugačiji. Ovde su uglavnom dokumentarni fotografi, zatim amateri koji fotografišu te svakodnevne scene, „street“, „life“ itd. A ovo je bio jedan koncept potpuno drugačiji, pun mašte, pun lepršavosti, boja, mitologije… Ja odajem priznanje takvom čoveku na upornom radu, na svim teškoćama koje je prevazišao da dođe do toga što je krajnji cilj. Pazite, to je trajalo tri godine i pri tom nije bilo materijalne podrške, i s te strane gledano, to je za poštovanje. Vrlo sam prijatno iznenađen. Tako da sam veoma zadovoljan, jer je to cilj samita da bude sve bolji, sadržajniji, maštovitiji. I Nikonova prezentacija je bila odlična, sadržaj je sjajan jer su ljudi koristili opremu kakvu nemaju i fotografisali su i studiju, a većina nema studio, i upoznali su se sa tim načinom rada, što je meni bilo vrlo zanimljivo. Tako da je bilo sjajno.
– Kako ocenjuješ izložbe?
– Kolektivne izložbe su standardne, to je ono što viđamo iz godine u godinu. Ranije je bilo više samostalnih izložbi, ako je moguće, bilo bi mnogo bolje da se organizuju najmanje dve samostalne izložbe, makar u tom istom prostoru u Kulturnom centru. Ja sam pristalica da svako od nas prikazuje ono što je uradio poslednjih par godina, a ne nešto što smo radili pre dvadeset, trideset, četrdeset godine. Prikažite dvadeset fotografija od pre pet godina, to je živa priča. Čini mi se da treba pružiti šansu mnogim fotografima, a ako svake godine bude jedna samostalna, koliko godina treba da se predstavi 30 fotografa? Mislim da bi taj koncept trebalo promeniti,da budu dve samostalne sa manje fotografija i da prikažu šta su ti autori uradili poslednjih pet godina. Mislim da se tako radi u svetu.
– Šta si snimao ovih dana u Leskovcu, šta te je inspirisalo?
– Ono što smo imali priliku da snimamo, uslovljeno mestom gde smo se nalazili, Jašunjski manastir je bio zanimljiv, nismo imali puno vremena, ali snimio sam neke detalje u crkvi i u dvorištu, ponovo smo snimali Vučjanku, malo prirodu, malo te kaskade. Ja sam usput fotografisao neke detalje u Leskovcu, jer se poslednjih godina bavim modernom arhitekturom, ne samo vrhunskom, estetskom, nego uopšte arhitekturom gradova i tu sam napravio par snimaka koje ću dodati svojoj kolekciji posvećenoj arhitekturi sveta. Ja uvek radim, kad god imam foto aparat, ja uvek vidim neki detalj i uvek ga zabeležim.
– Upravo si delimično odgovorio na moje naredno pitanje, a to je čime se sada baviš, šta ti je u fokusu? Ovo je prilika da čujemo nešto detaljnije o tom projektu.
– Pored uobičajenih stvari koje radim usputno, ja već nekoliko godina radim projekte koje ostvarujem jer to je jedini način da se fotograf izrazi do kraja, da iz sebe izvuče sve ono što zna umetničko, kulturološko, kako god hoćete, fotografsko i da to uradim na nekim projektima koji moraju da traju par godina, može i godinu, i kraće, ali da to ne bude trenutna priča. Evo, trenutno radim taj projekat koji sam pomenu, ima radni naziv „Rekonstrukcija“. Ja sam često u Monaku, sticajem okolnosti jer moja ćerka tamo živo sa porodicom i često odlazim. Tamo je poslednjih pet-šest godina eksplodirala izgradnja, ne znam koji je razlog, ali mogu da pretpostavim jer je to jedno od najatraktivnijih mesta na svetu. Ljudi se naježe na pomen imena Monako. Onda sam se zapitao kako je moguće da je eksplodirala gradnja nečega što je banoslovno skupo. Sad se gradi jedan kompleks apartmana gde će kvadratni metar koštati dvesta hiljada evra! Znači stan od sto kvadrata će biti dva miliona evra! Odmah ti se zavrti u glavi!. I onda dođeš do odgovora, naravno uvek se gradi i uvek ima za najbogatije. To je ono što je društvena priča, to me je zaintrigiralo i počeo sam da fotografišem to kako se radi, s jedne strane, to je zanimljivo jer je Monako jedna ogromna stena u kojoj nema mesta za širenje i onda oni polako osvajaju more. Znači oduzimaju od mora, nasipaju užasno puno kamenja i peska, i tu grade te apartmane, što je za mene ekološki problem na neki način. A s druge strane, postoji taj drugi vid radoznalosti da oni grade u steni, ali nije samo da grade u steni, nego imate levo zgradu, desno zgradu, iznad zgradu i sad, između toga, oni moraju da dignu sledeću zgradu, to je fantastičan poduhvat. Pritom svaka zgrada po propisu mora da ima nekoliko nivoa garažnog prostora, jer Monako nema mesta za garaže. I to je neverovatno, dve do tri godine se gradi ta rupa za temelj, a onda za godinu dana nikne cela zgrada. S te strane gledano je dosta zanimljivo, ali mene više zanima ovaj socijalni aspekt tog bogatog i, s druge strane siromašnog sveta, pogotovo što mnogi ljudi ne znaju, nisam ni ja ranije znao, kada turisti dolaze u Monako oni vide taj grad na steni kompletan i on izgleda fantastično. Međutim, samo dve trećine tog grada je Monako. Jedna ulica gore na steni je francusko selo Bosole, granica ide bukvalno ulicom, to sam otkrio. Kad ste u tom Bosoleu, onda vidite jedno ruralno selo gde teče neki potok, gde ćete naći frižider u tom potoku, ne možete da verujete, ima dosta starih zgrada oronulih, na terasama tih zgrada stoji bojler gde se tuširaju ljudi i to uopšte nije povezano sa bogatim Monakom. – Potpuni kontrast. – Da, i sad vi vidite jedno bogatstvo dole, a ovde gore vidite jedan skroman život na udaljenosti od samo pet minuta. Niko nije zainteresovan za ovaj gornji deo, da se razvija, nego daj dole bogatima iz arapskih zemalja, iz Kine, Rusije… To je koncept koji radim, mislim da će trajati još godinu dana, a od toga mislim da napravim i knjigu. Ima tu i estetike, arhitektura je i estetika, ja volim te linije, tako da s te strane zadovoljava moju profesionalnu fotografsku potrebu da to radim.
– Da li spremaš neku izložbu?
– Imao sam jednu izložbu, mada sam malo stao sa izložbama, jer to je kao da vam neko zavuče ruku u džep. Ako hoćete ozbiljnu izložbu, ne možete da je napravite bez hiljadu-dve hiljade evra. Napraviti izložbu i ne prodati ni jednu fotografiju i sve te fotografije i ramove strpati u neki špajz, to je naša slika, ali sada pokušavam da nađem nekog ko će to finansirati, jer više ne mogu da izdržim taj pritisak. Bio je Artefakt, to je jedna nevladina organizacija koja se u Beogradu bavi humanitarnim radom, jedna od onih koja je u tom projektu je Biljana Srbljanović, i ona me je pozvala da izlažem fotografije izbeglica, to sam radio pre tri-četiri godine, to ste videli i na samitu, bila je organizovana sjajna velika izložba u Muzeju Jugoslovenske kinoteke. bila je dobro posećena. To je bilo ove godine, a pretprošle godine sam imao veliku izložbu u Artget galeriji u Beogradu, o bioskopu Zvezda, mom prethodnom projektu, tako da praktično svake druge godine imam samostalnu izložbu. A sada pokušavam da se prebacim na drugi teren, da radim knjige, to je meni zanimljivije, to je stvar koja ostaje, izložba dođe, prođe, nestane, a knjige ostaju.
Razgovor vodila: Ivana Ristić
FOTO KLUB "LESKOVAC" 